Ništa tmurne jesenje danje ne može učiniti tako posebno prijatnim, kao kad se smestite u svoju omiljenu fotelju, pokrijete ćebetom, skuvate čaj/kafu i uronite u neku dobru knjigu.
Ovaj ritual volim da nazivam “jesenjim luksuzom” i jako mu se radujem. Za Vaš “jesenji luksuz”,preporučujem knjigu “Lažljivi život odraslih” od napuljske spisateljice Elene Ferante.
Priznajem da me je apsolutno kupila svojom “Napuljskom teatralogijom” i da sam posle čitanja te 4 knjige, poželela da pročitam sva ostala njena dela. Tako je na red došla i knjiga “Lažljivi život odraslih”. Knjiga počinje sledećom rečenicom: ” Dve godine pre nego što je otišao od kuće, moj otac je rekao mojoj majci da sam veoma ružna”, čime nam Ferante odmah, u samom startu, obećava iskrenu priču o mukama jedne tinjedzerke, bez ulepšavanja iste i stavlja do znanja da su roditelji, njihovo ponašanje, porodične intrige, sukobi i tajne zapravo pokretač i gradivni materijal za stvaranje svakog “pubertetlijskog univezuma”, kao i da kroz sve to jedna tinejdžerka kreira svoje prvo vidjenje sebe. Radnja je naravno smeštena u Eleninom rodnom Napulju, gradu o kojem sve više i više saznajemo čitajući njene knjige.
Glavni lik je devojka/tinejdzerka Đovana, koja se bori sa raznim antagonizmima u svom životu, počev od želje da “bude dobra” svojim roditeljima sa jedne strane, a da se sa druge strane konačno upozna sa svojom vulgarnom tektkom Viktorijom , sa kojom su njeni roditelji davno prekinuli svaki kontakt. Naravno, ta činjenica Viktoriju u Đovaninim očima čini još zanimljivijom i intrigantnijom. U Đovani se s jedne strane bore porodično vaspitanje, pristojnost, elitni kraj Napulja u kojem je odrasla, dodvoravanje roditeljima i sve do sada naučeno, sa novim izazovima puberteta, seksualnim interesovanjem, vulgarnim jezikom siromašnog industrijskog dela Napulja, pridobijanjem simpatija tetka Viktorije i svim novinama u njenom životu, sa druge strane. Stare prijateljice sa kojima se ne oseća više tako blisko i novi ljudi koji joj ulaze u život, kao i osećanja prema svima njima stvaraju dodatnu konfuziju u Đovaninom već sluđenom adolescentskom umu. Ko je zapravo ona, da li je lepa ili ružna, dobra ili zla, kako da pronadje pravu sebe i da se spase? Ferante zaista umešno uspeva da nas, čitajući redove ove knjige, vrati direktno u pubertet, negde tamo kada smo imale 13-14 godina, istovremeno nas postavljajući na mesto glavne akterke, a opet i mudrijeg posmatrača sa strane koji je predmetne muke prošao i sada zna da ih definiše i da im oblik.
Pročitajte ovu knjigu, nećete se pokajati, a svakako preporučujem da bacite oko i na druga dela Elene Ferante, ukoliko već do sada niste, zato što se, po mom mišljenju, zaista radi o jednoj od najzanimljivijih i najtalentovanijih spisateljica 21. veka.
Do sledećeg druženja,