Koraci do vaspitanja srećnog deteta

Svaki roditelj ima različitu definiciju za vaspitanje svog deteta, ali zato svaki roditelj želi vaspitati srećno i zadovoljno dete koje će posle kad poraste biti spremno za samostalan život.
Sam odnos povezivanja između deteta i roditelja (majke i bebe) kreće odmah posle rođenja deteta.
Čim dete dođe na svet ono se stavlja u majčin zagrljaj kako bi se osetilo bezbedno, jer kako kažu majčin zagrljaj “greje dušu”. Sam osećaj zaštićenosti i voljenosti je bitan faktor za dalje odrastanje i vaspitavanje dece.
Uglavnom pravo vaspitanje deteta počinje tek posle prvog rođendana,jer je to period kada dete počinje samostalno da se kreće, da istražuje sve oko sebe i tada se prvi put susreće sa nekom “zabranom” tj.ograničenjima.
Jer dok je dete malo tj. dok je još beba ono vas samo posmatra, dok već dete posle godinu dana može razumeti šta mu govorite, šta sme, a šta ne.
Današnja deca se ne vaspitavaju na isti način kao deca 80-tih ili 90-tih godina.
U tim godinama se smatralo da je čvrsta ruka najbolji način vaspitavanja, kao i prevelika strogoća i nametanje moći od strane roditelja.
Danas su roditelji blaži i fleksibilniji nego pre, u dosta situacija popuste, ne vaspitavaju decu “kaišem” kao što je to nekada bilo. Zato se mnogi roditelji danas pitaju koji je najbolji način vaspitavanja dece?
Na ovo pitanje nema pravog odgovora,jer ne postoji recept za dobro vaspitavanje.
Svaki roditelj vaspitava dete kako misli da je najbolje za njega i da će iz tog vaspitanja jednog dana izrasti u pravog i zrelog, stabilnog čoveka spremnog za samostalan život i rad. Samim tim i svako dete je priča za sebe, tako da se deca razlikuju po temperamentu već po rodjenju pa posle preko odrastanja u zavisnosti od okoline u kojoj odrastaju.
Pored ljubavi i bezbednosti koji su detetu potrebni za sam razvoj ,takođe bi trebalo i ponavljati sledeće:
•slušati ih kada razgovaraju,
•treba im dozvoliti da izraze svoja osećanja,
•pohvalite i podržite njihova prijateljstva sa drugom decom,
•naučite ih da paze i brinu o osećanjima drugih osoba,
•neka provode što manje vremena za ekranom, a više vremena u pesmi i igri,
•recite im svaki dan da ih volite.
Takođe, uvek treba pohvaliti dete kada uradi nešto dobro. Jer,dete koje živi sa pohvalama, uči da se poštuje, kao i dete koje živi sa ljubavlju uči da voli.
Možemo im postaviti ciljeve ali ni preniske jer oni za dete neće biti izazov, a ni previsoke jer oni mogu da izazovu negativna iskustva i mogu loše uticati na samu sliku deteta o sebi.
Ako se dete ne ponaša u skladu sa pravilima, u skladu sa okolinom gde se nalazimo, važno je da mu to i kažemo, ali ne na način gde se kritika odnosi na dete kao na osobu, nego da se kritika odnosi uvek samo na njegovo ponašanje, evo nekih primera:
Umesto: Nisi bio dobar dečak danas!
Treba: To što si uradio nije bilo lepo i dobro.
Objasnite detetu tada kakve su njegove posledice i kako bi trebalo da se ponaša u nekoj situaciji, jer će ono da vas sluša i iz toga će moći da nauči nešto za ubuduće.
Evo jos nekih od fraza koje nam mogu pomoći pri razgovoru sa decom:
Umesto: Nikad nećeš uspeti!
Treba reći: Pokušaj i vidi možeš li uspeti!
Umesto: Jesi li ti gluv?
Treba reći: Poslušaj me, molim te!

Za kraj, pravićete sigurno greške.
Isto kao i ja.
Greške se dešavaju.
Iz njih možemo učiti i svaki sledeći put će biti bolje.
Savršenstvo se ne dešava, stvarnost se dešava, zato se ne opterećujte, nego uživajte u svakom momentu sa njima.
Ako se dajete svom detetu, brinete i učite ga svemu sto zna,
Vi ste divan roditelj i to je dovoljno.
Zapamtite to.

Za vas piše @mama_iz_komsiluka