Zovem se Ivana. Živim u 21.veku i majka sam dvoje dece. Ponedeljak je. Jurim u 3 ka vrtiću nervozna jer nisam završila posao do kraja. Ljuta na sebe jer opet “popuštam” detetu koje hoće da ide kući odmah posle ručka. Ljuta na dete jer umesto u 5 idem u vrtić u 3. Ljuta na vrtić jer mi opet nije uspavao dete umesto mene. Ljuta na posao jer se nije završio sam od sebe. Ljuta na sudbinu u kojoj sam izabrala da budem i majka i domaćica i radnica i kuvarica i spremačica i vaspitačica i drugarica i saputnica. 

Zovem se Ivana. Živim i radim 3 minuta od vrtića, u stanu u kome posedujem različite mašine, aparate, sprave i uređaje koji umesto mene obavljaju stvari, koje uprkos njihovom savršeno dobro isprogramiranom softveru, opet moram ja da dovršim kako bi sve bilo kako treba. To me posebno ljuti. To “kako treba” me posebno ljuti jer ima ljudi koji mi kažu da sam perfekcionista i onda me to nekako baš razočara. Zar je prazna korpa za veš previše što tražim od života? 

Zovem se Ivana. Dok jurim ka kući u izgužvanom mantilu da isprogramiram uređaje, zove me tata koji mi kaže “Kako si sine?”. 

Za ruku me drži dete koje me doziva “Mama”. 

– Gospođo, kako se zovete? 

– Ja? Ivana. 

– Lepa su ti deca Ivana. Lepa si i ti. A kako i da ne budeš lepa kad si mlada i čuvaš svoju dečicu. Nema ništa lepše od toga. 

– Ne čuva mene mama! Ja idem u vrtić! Mama radi pos’o a ja čekam svoju mamu u vrtiću. 

Zovem se Ivana. Imama 34 godine i razgovaram sa ženom koja može da mi bude baka. Ja kažem “napor” a ona odgovara “ljubav”. 

Zovem se Ivana. Hodam ka kući lagano sa srcem koji trepti od sreće. U ruci držim maleni dvogodišnji dlan osobe koju sam rodila. Obučeni smo, nahranjeni, okupani, nasmejani. Hodamo. Imamo i noge. Stiže proleće i više ne osećam napor. Uostalom, kakav napor “kada nekoga voliš”?