INTERVJU Jovana Kešanski: Pisanje me je okrenulo, ono zahteva drugačiju rutinu
Dobro nam došla u našu oazu koju stvaramo putem stranica zenskebubice.rs . Jako se radujem ovom intervjuu, hvala ti na tome 🙂
Jovana Kešanski je neko ko definitivno sirovo i bez uvijanja pogađa u srž.
Da nisi pisac, u čemu bi bila ovako jednako genijalna?
– U drami, teatru, prekomernoj brizi, idealizovanju, klackanju, posvećenosti, maštanju, analiziranju, promišljanju… tu nema greške, takva sam od kada znam za sebe, tačnije od neke pete godine kada mi je na pitanje: Šta će biti sa umrlom komšinicom Brankom? mama odgovorila: Ništa.
Onda meni to “ništa” nije bilo dovoljno, pa sam pitala da li će se komšinica ikada više vratiti; mama je surovo, jednako kako kažete da ja pišem, rekla “nikad”. Mislim da sam mesecima pred spavanje, u krevetu verglala to “nikad” jer mi je bilo mnogo važno da stignem do “nekad” jer nekad uliva nadu, nikad je ubija.
Ljudi kažu, ako im je verovati, da bih bila odličan predavač, psihoterapeut, da sam dobar kolumnista, da odlično plešem, da sam vrlo duhovita, neposredna i da “držim pažnju”.
Nisam nikad razmišljala da li sam genijalna u pisanju ili bilo čemu drugom, važno mi je da sam iskrena u onome što radim, da ne kalkulišem, ne taktiziram, da me to pokreće. Takva sam u roditeljstvu, prijateljstvu, braku.
“109 pletenica” je knjiga koja se uvek može čitati iznova i iznova, vrlo alternativna i realna. ZAŠTO baš taj naziv ” 109 pletenica” ?
-U knjizi ima 109 priča, to je zapravo tih 109 pletenica, 109 upetljavanja strahovima, pitanjima, brigama, prisećanjima, 109 puta ko sam, zašto sam baš to, a nisam ono što sam mislila da ću postati, 109 zaustavljanja krvi i 109 pokušaja da doteram do “nekad”, jer uliva nadu.
foto: lična arhiva
foto: lična arhiva
Čini mi se, po načinu na koji pišeš da spadaš među one osobe koje ti ili uđu pod kožu, ili sa njima ne možeš nikako…
To je kao neko breme koje čovek nosi sa sobom tokom celog svog života.
Šta kažeš na to ?
-Ja ne osećam to breme. Ne pišem da bih ulazila ljudima pod kožu ili sluzokožu, niti u bilo koji vitalni organ. Ne ložim se na to, pa nema ni bremena ako mi neko kaže da mu ne prijam.
Ne pišem da bih se svima dopala, već da bih sebe rasteretila, da bih nekoga ako mogu probudila. Da nešto što osećam podelim sa drugima. Ne mogu da zamislim koliko bi mi 2007. kada sam imala prvi napad anksioznosti značilo da sam negde mogla da čitam blog osobe koja živi sa tim.
Mi se zajebemo svaki put kada pomislimo da nekome moramo da se dopadnemo. Mi ćemo izgoreti u želji da se svima dopadnemo. Mi se ložimo da je sreća kada druge ubedimo da smo srećni.
Živeti da bi se drugima dopao – to je breme, a ne kada mi neko kaže: Jovana, ali ti loše pišeš. Recimo.
Kakvi su tvoji planovi u vezi tvoje karijere? Misliš li da je Srbija pogodno tlo gde bi se ti kao pisac mogla razviti u potpunosti ?
-Uopšte nisam razmišljala o ovome. Karijera je reč koja me nervira. Zvuči dosadno, uštogljeno, kao neko kruto robovanje pravilima, bez iskoraka kada se zasitiš, bez predaha, umetničke I bilo koje druge slobode… kao sve ono od čega bežim.
Kada pišeš, pogodno tle tražiš u sebi, ima li ga za drugu, treću, petu knjigu…
Tu su odgovori na pitanje mogu li sa razvijati dalje. Nema Srbija, bar kada sam ja u pitanju, nikakve veze sa tim. Gde god da odem, čini mi se da ću imati o čemu da pišem, jer moje priče su moja stanja, a ona će nestati kad umrem.
Vrlo si rečita, žustra i jasna. Način na koji ti crtaš rečima je čista poezija. Lično obožavam tvoj stil, jer se u svakom trećem redu prepoznam.
Da li si svesna koliko si žena razotkrila do srži i time doprla do suštine njihovog bića?
-Mogu reći da znam kako stvari stoje jer mi čitaoci pišu, opisuju mi kako utičem na njih, šta su zbog mojih reči promenili, na šta sam ih podstakla… Pa, opet mislim da nisam dovoljno svesna tog uticaja. Kada mi priđu u gradu, na ulici prilično se zbunim, bude mi čak i malo nelagodno jer nikada, kao što sam rekla već, nisam pisala sa ciljem da doprem do nekoga, već do sebe… pa ako u tom poduhvatu nekog prodrmam, odlično.
Verujem da su oni koji me čitaju vrlo osećajni, zbunjeni, ranjivi, hrabri, maštoviti, pomalo zarobljeni, možda i malo više… upetljani nekom pletenicom koju pokušavamo da razmrsimo… Kada mi napišu “zahvaljujući tebi Jovana, potražila sam pomoć” tek tada potapšem sebe po ramenu.
Koja je tvoja rutina u svakodnevnici?
-Svakodnevica je moja rutina. Ponekad se osećam kao u Danu mrmota. Toga sam se plašila. Sa 19 sam verovala da ću raditi kao ratni izveštač ili reporter u Africi. Upisala sam Političke nauke i novinarstvo da bih to ostvarila, ali kako život uvek ima neki plan za nas, ja sam se vratila nakon studija iz Beograda, udala sam se, rodila moju čarobnu Srnu, malo pre toga doživela neke prelome psihičke I sve to stavila u knjigu. Izgleda je to bio plan za mene.
Ujutru sam kod kuće sa ćerkom, ja pakujem knjige, ona crta kraj mene ili je sa tatom napolju, onda pošiljke nosim u poštu 50 metara udaljenu, vratim se, sređujem kuću, šetam puno sama i sa Srnom, i tek predveče odlazim u stan gde radim. Tamo kucam kolumnu za Luftiku, kucam za blog, pišem drugu knjigu, gledam u zid. Pisanje je usamljenički posao. Volim da pišem, ali mi fali kontakt sa ljudima. Postala sam prilično asocijalna, ne režim u blizini ljudi, već pričam i smejem se i zbijam šale i ne gasim se kao da sam puštena iz tamnice.
Pisanje me je okrenulo, ono zahteva drugačiju rutinu koja me ponekad ubija, a nekad mi prija. Ljudi se generalno sve više povlače u sebe, ja bar to radim zbog pisanja. Uz to, imam vreme koje mogu da posvetim sebi i Srni što mi je jako važno. Najbolje se osećam kada sam sa njom, negde na reci, na plaži, kada uživamo u prirodi.
Omiljeni deo dana, da se leksikonski izrazim mi je noć, tada sve mogu (na psihičkom nivou), tada čitam, tada sebi pravim sitne ugođaje, tada peglam veš, volim da peglam veš, dok gledam neki film ili samo ćutim u tišini. Naspem sebi piće i resetujem se. I odlazim u sobu na svakih 15 minuta da ljubim dete. Njen miris je najvažniji sastojak moje rutine.
foto: lična arhiva
foto: lična arhiva
Misliš li da portali poput zenskebubice.rs, mogu stvoriti jednu zajednicu koja može izroditi zaista nešto veliko i bitno, a opet korisno i lepo za društvo u kojem živimo ?
-Moguće, ako se samo dogovorimo oko toga šta je veliko, bitno, korisno i lepo za društvo, jer su se vrednosti i merila prilično promenili.
Motivaciona poruka za kraj,by Jovana Kešanski.
-Ne čitajte ništa što u opisu ima “motivaciono”.
I biće vam super.