-Jedna prava rečenica, izgovorena na pravi način, može mnogo da promeni stanje u kom se nalaziš. Ja sam bila loše…baš loše. Čudan miks osećanja, ogromna, neopisiva sreća što vidiš svoje dete, a u isto vreme tuga što ga gledaš kroz staklo inkubatora, sa cevčicama i iglama…bila je tako majušna, želela sam da je uzmem u ruke, da je čuvam, a nisam mogla. Odlazila sam da je vidim uvek uplakana i zarozana. Tada mi je onako ljudski prisla jedna vila koja radi na Neonatologiji u Višegradskoj. Zove se Tanja i nikada neću da zaboravim koliko su mi njene reči značile. Lako mi je objasnila da ne dolazim takva, da i moja ćerkica treba da me vidi nasmejanu, vedru, sredjenu i pozitivnu, baš onakvu kakvu me ljudi vidjaju u emisiji. Rekla mi je da ona oseća moje suze i tugu i da to ne činim. Kroz osmeh mi je rekla da sledeći put dodjem i ja nasmejana i da se doteram. Zvučalo mi je blesavo to za doterivanje, ali sam je poslušala. I magija je upalila. Mi smo gospodari naših osećanja, to nikada ne treba smetnuti sa uma.

Ono što mi je posebno teško padalo tih prvih dana bili su naslovi po novinama. Koliko im nisam bila važna drugi put kada sam rodila sina u terminu, toliko sam im bila zanimljiva kada sam prevremeno rodila ćerku. Prenosili su vesti o tome kako je na kiseoniku, u inkubatoru, kako ima teškoća sa disanjem itd. To odurno prenošenje sasvim ličnih informacija neka je na čast i osobi koja ih je prenosila iz porodilista, a i samim novinama.

Kada je prošlo dovoljno vremena i kada sam sasvim bila ok, prenela sam svoja iskustva drugim roditeljima. Prilazile su mi kasnije mame po parkićima i govorile da im je značila moja priča kada su i same prolazile kroz slično iskustvo. Zbog toga sam srećna. Kao što je sestra Tanja meni pomogla, tako sam želela ja nekoj drugoj mami da olakšam muku. Generalno, od „ja tebi, ti meni“ principa je mnogo bolji „ja tebi, a ti nekom sledećem“. Pokreneš taj dobri niz, neka se kotrlja. Nedavno sam napisala „Uspavaku za male heroje“ i posvetila je svim malim borcima i njihovim roditeljima.